Basic HTML Version
kWh
.....
мај
2013.
37
политике премештено је на подунавске
и источне провинције, а више императо-
ра рођено је на подручју данашње Срби-
је. Диоклецијан, оснивач прве тетрархи-
је, такође, пореклом са балканских про-
стора, одложио је распад Царства за-
хваљујући реформама које је покренуо.
Наставио их је Константин Велики, чи-
ја је владавина означила прекретницу у
римској историји. У то доба на тлу Срби-
је граде се раскошне царске палате, ма-
узолеји и летњиковци.
Пре него што је у амфитеатру Вими-
нацијума изведена „Аида“, представни-
цима дипломатског кора, министрима у
Влади Србије, црквеним великодостој-
ницима и званицима обратио се Арман-
до Варикио, амбасадор Италије у Срби-
ји. Јубилеј 17 векова Миланског едикта,
по његовим речима, представља камен
темељац који спаја и зближава данашњу
Италију и Србију захваљујући коренима
који сежу у доба латинске владавине.
- „Аида“ је као створена да буде из-
ведена у Виминацијуму, локалитету ко-
ји додатно спаја две земље, јер је Вими-
нацијум део римског наслеђа – рекао је
овом приликом амбасадор Варикио.
и. Миловановић
С. Срећковић
Обележавање 1700 година
Миланског едикта
М
илански едикт, који су донелицаревиКонстантинВеликииЛициније, законски
је акт којим је проглашена верска равноправност и престанак прогона хришћа-
на дугог три стотине година. Проглашен је уМедиолану, данашњемМилану, 313. го-
дине. Милански едикт је имао своју значајну претходницу у Едикту о толеранцији,
који је 311. године уНикомедији прогласио цар Галерије, а у коме се даје опрост хри-
шћанима који су „следећи своје хирове били обузети лудошћу, те се нису покорава-
ли древним обичајима.“
Миланскимедиктом, којимјеомугућенода „сваковерујекакомусрцехоће“, хри-
шћанство добија стабилан ослонац и тачку из које може да настави развој, а неколи-
ко деценија касније, 380. године, под царем Теодосијем Првим Великим, постало је
и државна религија.
Оригинални документ, који су цареви Константин Велики и Ликиније издали у
фебруару 313. године у Милану, до данас није сачуван. Оно што данас имамо као
Милански едикт код Јевсевија Кесаријског и Ликтанција јесте у ствари Ликинијев
рескрипт који је он обнародовао 13. јуна 313. године на Истоку, у Никомидији. У том
рескрипту он се позива на претходни договор двојице царева који се догодио на За-
паду, уМилану.
Из садржаја текстаМиланског едикта се види да је и пре 313. године на државном
нивоу разматрана мо-
гућност да хришћан-
ство, предримскимдр-
жавним законима, бу-
де признато за слобод-
ну и дозвољену веру.
Чак су у том погледу
били издати одређени
законски прописи, ме-
ђутим, нису сви реле-
вантни државни фак-
тори били сагласни са
тиме да хришћанство
добије статус слободне
и признате вере. И по-
сле доношења тих за-
кона било је много слу-
чајева „да су неки од хришћана били прогнани и спречавани да исповедају своју ве-
ру”. С друге стране, из овог истог документа се види како је велики значај и важност
пред римским државним законима имала вера и религија уопште као таква.
Што се тиче самих хришћана, законодавциуМилану својомодлукомистовреме-
но увиђају да су хришћани до тада били неправедно прогоњени иматеријално оште-
ћени само затошто су исповедали, по државнимпрописима, недозвољену веру. Зато
законодавац сада настоји да те грешке исправи.
ПремаМиланском едикту, конфисковану и одузету имовину, материјална добра
у поседу хришћана и њихових заједница, по овом закону треба безусловно вратити.
Пре свега овде се имају у виду “њиховаместа, на којима су ониимали обичај да се ра-
није окупљају”. Реч је о богослужбенимместима, која су имала функцију храма или
цркве, а која су била одузета, продата, поклоњена или на неки други начин отуђена.
Јасно се помиње хришћанска заједница као корпорација, односно уређена асоција-
ција, тело или сабор хришћана. Реч је, дакле, о постојању Цркве као организоване
институције и заједнице, која сем богослужбених места цркава, поседује у свом вла-
сништву у имовинско-правном погледу, и друга материјална добра и некретнине, а
која су им по раније важећим законима одузета, односно без икакве надокнаде кон-
фискована. Законодавац на крају инсистира да овај закон буде до краја испоштован
и у дело спроведен, јер је, како се даље каже, од општег интереса.
Н. Стајчић
Рескрипт Миланског едикта
„Пошто смо се нас двојица, ја, Константин
Август, и ја, Лициније Август, срећно састали у
Милану и пошто смо размотрили све што се
односило на јавно добро, међу свим стварима
које су нам се чиниле корисне у много чему за
све, одлучили смо да дамо предност и
ставимо на прво место оно што се тицало
поштовања богова и побожности и да
дозволимо у исто време и хришћанима и
свима другима слободу да у побожности
следе религију коју желе, тако да све оно што
на небу постоји буде благонаклоно према
нама и свима онима који су под нашом
влашћу.
Данас смо, дакле, донели спасоносну и
правичну одлуку да апсолутно никоме не буде
ускраћено право да изабере и следи божју
службу хришћанске религије и да свакоме
буде слободно да ум свој окрене оној религији
за коју сматра да је у складу са његовим
ставом, тако да то божанство нама буде
благонаклоно, брине о нама и пружи нам своју
бригу и заштиту.
Следећи тај принцип, сложили смо се да
донесемо овај рескрипт да би оно што се
налази у нашим претходним одлукама које се
тичу хришћана и које су упућене твојој
побожности, а чини се потпуно супротно и
страно нашој благости, буде укинуто и да у
исто време свако од оних ко има споменуто
опредељење да чува хришћанску религију,
може слободно и просто да га задржи без
потешкоћа.“