Basic HTML Version
Tоком Другог светског рата (септем-
бар 1943) немачки окупатор је у Костол-
цу отворио површински коп. Био је то пр-
ви површински коп („дневни коп“ - како се
тада говорило) на Балкану. Немци су пла-
нирали да на самом копу изграде термое-
лектрану, као и далековод до Бора, јер би
се енергија из те термоелектране користи-
ла за потребе експлоатације борске руде.
Први рудари у Костолцу били су
углавном неуки радници из околних се-
ла, без стручности и искуства у рударе-
њу. Касније су почели да пристижу и ру-
дари из земаља у којима је рударство већ
било развијено, из Чешке, Немачке, Ба-
ната... Услови рада били су веома тешки
– радни дан понекад је трајао и дуже од
12 сати, наднице су биле мале, радило се
по најтежим могућим условима. Како
се рудник развијао и број рудара пове-
ћавао, тако се мењао и живот у Костол-
цу. Најпре се почело са изградњом коло-
није за смештај рудара. Десетак типских
приземних зграда, линеарно подигну-
тих, налазило се на само стотинак ме-
тара од рудника. У њима је био обезбе-
ђен смештај за рударе и друге раднике.
У колонији су убрзо никли зграда упра-
ве рудника, кафана, школа...
❚❚
Површински коп „Дрмно“
Данас јединикостолачкикопуекспло-
атацији је од 1987. године. На основу тро-
деценијског истраживања костолачког
подручја, седамдесетих година прошлог
века, утврђено једаугљенислојевидосежу
дубинуод50до80метараисподнивоаДу-
нава и утврђене су резерве од 600 милио-
на тоналигнита. Коп је биопројектованна
основу таданајновијихдостигнућауобла-
сти површинске експлоатације и уз кори-
шћењенајмодернијерударскеопреме. За-
хваљујући овом копу, производња угља и
јаловине у костолачком басену увећана је
неколико пута.
❚❚
Колубарски површински коп
Постојање угља на територији која
ће касније обухватати Колубарски басен
спомиње се јошод 1875. године. Тадашњи
српски истраживачи објавили су постоја-
ње угља, кога су назвали „лигнит“, у Врео-
цима иШопићу код Лазаревца.
Организована подземна експлоата-
ција угља на овом простору почела је
1896. године, у јами Звиздар. Колубара је
имала 12 подземних рудника: Звиздар,
Соколовац, Скобали, Радљево, Пркоса-
ва, Велики Црљени, Колубара I, Колуба-
ра II, Космај – КолубараIII, Барошевац,
Шопић и Јунковац. Интересовања за ма-
совнију производњу угља нагло су пора-
сла од 1937. године, када је почела да ра-
ди термоелектрана у Вреоцима, снаге 12
мегавата. Електрана је, иначе, снабдева-
ла електричном енергијомБеоград, Кра-
гујевац, Краљево, Шабац, Ваљево, Јаго-
дину, Ћуприју, Лазаревац...
Отварањем Поља А, 1952.године, и
његовим укључивањем у редовну про-
изводњу угља, започела је нова етапа у
развоју Колубарског басена. Исте годи-
не започети су радови и на отварању По-
ља Б, другог површинског копа Колубар-
ског басена.
С. Рославцев
kWh
.....
мај
2013.
39
Рударско пријатељство
Један стари колубарски рудар овако је
описивао живот својих колега: „Рудари
Колубаре били су цењени радници које је
држава уважавала, јер је свака тона ископаног
„црног злата“ била драгоцена за привреду
Србије. Рудар није могао бити свако, већ само
онај ко је имао физичке предиспозиције, ко је
био кршни делија, ко је могао да подигне
вагонет који би се преврнуо са угљем. Само су
рудари више од других били у новинама. Само
су рударске породице имале појачану исхрану
и на „тачкице“, специјалне бонове које је
држава делила и добијале су следовање од 24
килограма брашна по члану домаћинства,
килограмшећера, кутију цигарета, једну
чоколаду... Други то право нису могли
користити.“
Познато је и пријатељство међу рударима, за
које се често каже да је више братство него
пријатељство. Рудари су се међусобно чували
и помагали, компањони су били као браћа.
„Горак је лебац био, горчији не може бити. Не
само што је био тежак, него су гинули људи, а
шта их се тек изломило... Чуди ме што сам
остао жив, кад човек има среће, онда га она
прати цео век“ – сећа се давних дана један
колубарски рудар.