Basic HTML Version
68
kWh
.....
мај
2013.
Човек од
бетона
У
понедељак, 18. марта 2013. године,
РадојеМилатовићподнео је захтев
за пензионисање. Решење очекује
за два месеца, а какво год да буде, неће
се жалити. Мада, сасвим је сигурно да га
неће одбити! Јер у недељу, 17. марта, обе-
лежио је 65. рођендан.
Неколико дана после подношења тог
захтева и потребне документације, пове-
рио ми се да би, када би имао још један
живот, опет гледао да буде исти као овај
који је проживео.
– Само што бих сада мало више вре-
мена проводио с породицом – додао је
замишљено, а ја бележим, јер ће му и су-
пруга и син то сигурно прочитати, па нек
знају какав би желео да буде.
Седели смо у топлој кафаници бив-
ше периферије смерног назива „Свети
Никола”, у београдском Булевару кра-
ља Александра, такорећи на углу с Поп-
Стојановом, у којој се налази Дирекција
за модернизацију и ревитализацију ПД
„ХЕ Ђердап“, где Радоје завршава свој
радни век као водећи техничар за гра-
ђевинске објекте. Напољу је лила киша,
суморно време мамило је мрачне ми-
сли, а Радоје се трудио и збиља био ве-
сео.
Однекуд је извукао малу црно-белу
фотографију и пружио ми је преко сто-
ла. На њој је групица младих људи што
окружује старијег седокосог човека на
некаквом степеништу згодном за зајед-
ничко фотографисање, чиме су га не-
наметљиво издвојили указујући му та-
ко почаст.
- То смо ми из Сектора за измешта-
ње насеља Доњи Милановац, а тај „груп-
ни портрет” снимљен је вероватно 1968.
или 1969. године – рекао је Радоје са се-
том и почео да објашњава упирући пр-
стом. – Овај седокоси, у средини, тада-
шњи је директор Радојко Јеремић, ја сам
овај момак што позира, први здесна. Ви-
ди ти ту косу! Тада су „Битлси” харали
светом, па и Југославијом, а ја сам био
двадесетогодишњак.
Прорадио је онај абакус што се сва-
ком скрива иза чела: он би, дакле, одавно
требало да је у пензији? Јер, то је барем
44 године стажа! Мало много?!
- Више - исправља. - Тачно 45 година
и седам месеци. И све време у ЕПС-у, за-
право у „Ђердапу”. У радној књижици су
ми само три ставке, три печата, па је у то
тешко поверовати. А како се то догодило,
објаснићу ти, ако имаш стрпљења.
❚❚
Како се то збило
Радоје је рођен 17. марта 1948. годи-
не у селу Мијокусовићима, повише Да-
ниловграда. Од села никад није било вај-
де, па кад је завршио основну, отац Нико
га је уписао у средњотехничку школу, на
грађевински смер. Ону у Титограду. Та-
ко сеПодгорица тада звала, такому и пи-
ше у дипломи.
– Ја сам заувек везан за „Ђердап”.
То ми је одредило даљу судбину – при-
ча Радоје поносно. – Јер постао сам њи-
хов стипендиста. Оно, нисам био једини,
али сам знао да се за моју стипендију за-
узео амбасадор Арсо Милатовић, наш
даљи рођак, који је веома поштовао мог
оцаНика, јер је био честит човек и искре-
ни левичар кад је то било опасно, а пома-
гао је НОБ када су због тога летеле мно-
ге главе. А заузео се за мене и тадашњи
директор Панта Јаковљевић, наравно. Е
сад, неко би помислио да ми је због њи-
хове препоруке било лакше? Ма, какви!
То је тада била тешка обавеза: пазио сам
да ничим не изневерим поверење које су
ми указали, да их не обрукам незнањем,
нерадом или неком несмотреношћу, а да
се ваздан истичем врлинама. А које су то
врлине онда биле на цени, зна се: имао си
да живиш аскетски, а да радиш ударнич-
ЉУДИ
За највећи успех у свом
радном веку сматра то
што је имао прилику да
ради на „Ђердапу” с добрим
људима у време испуњења
цивилизацијског сна
да се прегради и укроти
моћни Дунав.
Поносан је што ту има и
његовог зноја
Радоје Милатовић, водећи техничар за грађевинске објект