Basic HTML Version
kWh
.....
мај
2013.
69
ки. Ма, стахановски! Ето, тако је остало
до дана данашњег.
Кад је дипломирао, а беше то 15. ју-
на 1967. године, позвали су га у војску. С
лекарске комисије вратио се кући поку-
њен и уплашен: одбили су га због некакве
хроничне бољке дисајних путева. Брон-
хитис, шта ли?
- Оцу на очи нисам смео да изађем,
као да сам ја лично скривио за ту болест
- вели Радоје замишљено. - То је тада би-
ла велика брука да ти син буде прогла-
шен за „неспособног”. Тако сам се, уме-
сто у војсци, 25. јула 1967. године обрео
у Београду, у Дирекцији предузећа Хи-
дроелектрана „Ђердап” у оснивању. Ту
сам се задржао један дан, тек колико да
потпишем споразум о раду (тако се онда
називао уговор), па одатле право у Доњи
Милановац. А за оно хронично обољење
због којег су ме војне власти одбиле, шта
да ти кажем сем да сам за све ове годи-
не рада на боловању био само седам да-
на! Памтим, било је то у време инвазије
Совјетског Савеза на Чехословачку, 1968.
године. Колеге су ме после завитлавале
да сам се разболео од страха. Море, ка-
кав црни страх, имао сам тада само два-
десет година и нисам се бојао бога оца,
већ једино свога оца Ника.
Испада да је тих годину и по дана ду-
га отаџбини, колико би онда провео на
одслужењу војног рока, „одрадио”. По-
штено, да поштеније не може. Наставио
је тако до последњег дана. Зато је он с
радним стажом „претекао” све своје ис-
писнике, па чак и многе млађе од себе.
Кажеми, уз смех, даму јеонихчетрде-
сет дана, од дипломирања до првог запо-
слења, било најдужи годишњи одмор ко-
ји је икад искористио „у једном комаду”.
- Знаш како су некада говориле бабе:
одморићу се када ме узме Свети Петар -
смеје се весело. - Тако сам и ја причао: од-
морићу се кад одем у пензију, која никако
да стигне. А сада, када је на прагу, није ми
због тога лакше. Напротив.
❚❚
НашАсуан и Абу Симбел
Зашто му није лакше, кад и многи
млађи кукају за пензијом и следственом
доколицом?
- Видиш, цео радни век сам провео у
истом предузећу, радећи на истим или
сличним пословима и са истим људи-
ма - уозбиљио се Радоје. - Све што сам од
живота у међувремену добио, готово сви
пријатељи које сам стекао, одатле су, из
тог миљеа. Добро, супруга Драгица ми је
просветни радник у Доњем Милановцу,
али су нам зато кумови, покојниМомчи-
ло Мартиновић и Добривоје Радић, моје
колеге, из „Ђердапа”.
ИзмештањеЂердапског пута инасеља
која ће будуће акумулационо језеро пото-
питибио је озбиљанпосао, о чему сведочи
податак да је у процес „релокације” ушло
1.759 зграда, са укупно око 100.000 ква-
дратних метара корисне површине.
- Кад се каже релокација, то делује
некако наивно - каже Радоје. - Запра-
во, градили смо потпуно нова насеља:
Сип, Текију, Мало и Велико Голубиње,
Мосну, Доњи Милановац и Добру. А то
је било теже него измештање Абу Сим-
бела, кад су градили Асуанску брану.
На све то, колико смо мислили на сада-
шњост, морали смо и о прошлости. Јер,
дуж обала Дунава налазило се неколи-
ко изузетно важних историјских споме-
ника и археолошких локалитета. И та-
ко све до 1. фебруара 1975. године, када
сам прешао на главни објекат, у одеље-
ње за грађевинско одржавање, где сам
провео наредне четири године. Е за тај
период везују ме незаборавне успомене.
То је било време када су још организо-
ване ОРА „Ђердап”, а с тим младим љу-
дима смо обављали и неке веома сложе-
не послове на заштити приобаља у зони
бране. Чини ми се да колико сам ја во-
лео тај посао, толико су га волели и они.
Па устајали су пре зоре, и по мрклом
мраку, како бисмо искористили низак
водостај и урадили „ножице” за поста-
вљање бетонских блокова.
Наслутио сам да ће да развезе о рад-
ним акцијама, јер смо такорећи испи-
сници (мада се он боље држи). Припа-
дамо генерацији којој су биле блиске ро-
мантичне идеје о изградњи домовине и
„лепше будућности”. И заиста, потраја-
ло је, а и пријало нам је обојици.
- Имао сам срећу да живим и радим
на Ђердапу у време испуњења великог
миленијумског сна - да се прегради и
укроти моћни Дунав. Ту има и мог зно-
ја – додаје.
❚❚
Докле је тај Ђердап
С електране, наставља Радоје, пре-
шао је у данашњи Сектор за одржавање
приобаља:
- Седиште сектора било је уПожарев-
цу, а покривали смо Дунав до Новог Са-
да, Саву до Шапца, и Тису до Бечеја, до-
кле је створен успор изградњом бране.
Био је то и остао озбиљан систем који је
покривао 14 насеља с Београдом, 70.000
хектара пољопривредног земљишта,
безброј мањих или већих острва и не-
знано колико километара путева и дру-
гих инфраструктурних објеката. И све је
то требало штитити! Ту сам провео три
добре године, до 1981, кад сам прешао
на изградњу Ђердапске магистрале, и то
најтежег дела, од Кожица до Хладне во-
де! Иако је дугачка 18 километара, то је
деоница на којој је нанизано чак 17 туне-
ла! Ко се разуме у грађевинарство, зна-
ће с чиме смо се носили. Добро, причам
као да сам ја, лично, заслужан за из-
градњу пута и пробијање тунела, а није
ми ни на крај памети да створим такав
утисак. То је тимски подухват, а не за-
слуга појединца. Имао самчаст да уче-
ствујем и поносан сам због тога.
Од1989. године јенаовомрадномме-
сту и одатле ће у сасвим заслужену пен-
зију. Причао ми је о томе како се због
теренског рада оженио тек у 36. годи-
ни, али и о срећи да сретне своју пре-
добру и стрпљиву Драгицу, о њиховом
синуНовици, и оживоту уопште…Та-
ман за узбудљив роман.
Искидао се од смеха кад сам га
упитао шта ће да ради ако му одбију
захтев за пензионисање.
МилошЛазић
у Дирекцији за модернизацију и ревитализацију у ПД „ХЕ Ђердап“