Basic HTML Version
”
Ревитализације су домаћински поступак и то се не
може оспорити, а ти капацитети допринели су
сигурности производње електричне енергије
Треба играти утакмицу
На који начин објаснити неопходну
реогранизацију?
Треба објаснити да оно што морамо да урадимо није ствар
владе, ни менаџмента ЕПС-а, већ ЕУ директива, Уговора о
Енергетској заједници и Закона о енергетици. Идемо ка ЕУ
и имамо обавезу, која је већ истекла, да неке ствари
прилагодимо. Не можемо да се погађамо ни са
сопственим, а ни са европским законима. Не смемо да
чекамо да се све само реши. Треба ићи корак напред и то
комуникацијом свих нивоа менаџмента. Људима треба
објаснити радни стутус, плате, куда иду, колико ће добити,
и шта ће, ако ће, изгубити. Хиљаде људи не разуме шта се
догађа. Чекају и гледају све као фудбалску утакмицу, а
треба да играју.
и апсолутно за све гране. Познати сло-
веначки економиста на све то каже за-
што нам стране финансијске институ-
ције препоручују развој привреде пу-
тем страног капитала и приватизаци-
је, када су се они развили на дефици-
ту сопствених буџета и нису то радили.
То је пак екстремни став. Прави став је
мешавина теорије и праксе. Улога стра-
ног капитала, по мом мишљењу, огледа
се у прерађивачким индустријама, од-
носно тамо где страни капитал доноси
капитал, „ноу-хау“, извоз и запошљава
радну снагу. Селективна примена стра-
ног капитала у подручјима где се ради
о експлоатацији националних ресурса
је посебно питање. Хидроенергетика је
ограничена потенцијалима река, пада-
винама и зависи од тога шта природа да.
Не може се користити хидропотенцијал
на 10 места одједном, него тамо где је-
сте. Не можемо реку преместити, као ни
копове угља, али гасне електране може-
мо градити тамо где има дотока гаса, ко-
ји не мора да буде домаћи.
Зашто је важно да се не одрекнемо
природних ресурса?
Земља која озбиљно рачуна на своју
будућност не уступа своје хидро-потен-
цијале странцима и то је правило, али не
значи да нема изузетака. У априлу 2004.
године донели смо Стратегију оптимал-
ног искоришћавања и располагања при-
родним ресурсима. И документ је изгле-
да заборављен. Та стратегија је јасна и
произлази из декларације Уједињених
нација која каже да је основно право на-
ције и право човека да народ који живи
на одређној територији води рачуна ка-
ко ће се ресурси експлоатисати. Право
експлоатације и давања на коришћење
рудног богатства, шума и вода је суве-
рено право грађана Србије и мора да се
остварује преко Скупштине Србије и за-
кона.
Хоћемо ли онда остати без ресурса?
Наша кутија породичног блага се
смањује, окрњена је и то добрано. Нема
више драгог камења, остали су само по-
једини бисери. Остало је потенцијала на
Дрини и Дунаву и неким другим мањим
водотоковима. Зато морамо да пазимо
шта и колико дајемо на коришћење.
Јесмо ли способни за то?
То је обавеза према нашим унуцима.
И стратегија је зато обавеза. Министар-
ство је свесно наслеђених обавеза држа-
ве, али кроз дијалог покушавамо да по-
правимо постојеће обавезе. Ако је по-
требно, нека буде и понеко стратешко
мањинско партнерство, али уз дебело
оправдање зашто смо то урадили. То он-
да мора да прође Скупштину, а предла-
гачи треба да имају аргументе у нацио-
налном интересу. У случају угља могу-
ћа су партнерства по принципу пола-по-
ла, односно да ми дамо угаљ, а партнер
све остало. Резерве гаса су сада у „НИС“,
„Гаспромњефту“, али за неколико годи-
на имаћемо кроз гасовод „Јужни ток“
чак пет милијарди кубика гаса годи-
шње. Али питање је да ли су нам и коли-
ко потребне гасне електране. Треба да
се граде, али под условом да енергија из
њих буде прилагођена нашој куповној
моћи. Партнер треба да води рачуна о
улазној цени. Истина је да те електране
брже раде, али енергија је скупља и слу-
жи за вршне потребе и може и да изво-
зи. Питање нашег учешћа у тим пројек-
тима је чиста рачуница. Морамо чувати
воде и шуме, јер то остаје нашим уну-
цима. Немамо резревну воду, а ни шу-
ме. Основна је обавеза причати о будућ-
ности генерација која долазе и штитити
национални интерес који није само еко-
номски. Није једино питање да ли ћемо
добити добру цену за kWh, а и није све-
једно ко ће користити наше воде ишуме.
То не можемо приватизовати, јер припа-
да грађанима Србије. Владе, министар-
ства, политичке партије и менаџменти
који немају у виду национални интер-
ес не обављају функцију која им је по-
верена.
Често се говори да је цена
електричне енергије једини кривац
за неинвестирање. Да ли је баш тако?
То је делимична истина. Цена елек-
тричне енергије која се добије студијом
изводљивости пројекта не зависи од то-
га ко и колико ће је куповати, већ зави-
си од структуре пројекта. За инвестито-
ре је стопа повраћаја профита на уложе-
но једино мерило и то без обзира да ли је
реч о фабрици чоколаде или о хидрое-
лектрани. Али то није стратешки парт-
нер за нас.
Какав нам је онда партнер потребан?
Потребно нам је слично велико пре-
дузеће које види електричну енерги-
ју као потенцијал са којим ће нешто да
уради. То је комбинација инвеститорске
логике и истог приступа делатности. Та-
квих партнера нема много, али их има.
Преговори су у току и ускоро ће, надамо
се, бити резултата. Стратешки партнер у
сувласништву електрана може да купује
струју унапред, дели „ноу-хау“, продаје
струју заједно са нама и користи зајед-
ничке капацитете.
Ипак главни изговор страних
инвеститора је ниска цена
електричне енергије у Србији?!
Цена струје је важан фактор и запо-
чели смо процес постепног прилагођа-
вања. Привреда да би „прогутала“ већу
цену мора да има ефикасну технологи-
ју за производњу, а у то мора да инвести-
ра. А за то је потребно од две до четири
године. Ценовни шокови морају да буду
искључени и не треба да плашимо гра-
ђане и привреду да ће електрична енер-
гије поскупети преко ноћи за 60 одсто.
То нико не би урадио.
Да ли ће ЕПС ускоро моћи да буде
способна компанија да кроз цену
струје започне неки самостални
пројекат?
Моћи ће. Погрешна је поставка да
неко предузеће мора да буде јако да
би могло да гради. И сви процеси ре-
структурирања у складу са ЕУ норма-
ма су процес. Свака промена мора да се
усклади са социјалним и политичким
реалитетом. Не може ни Влада Србије,
ни менаџмет сада да прогласи 23. век и
прескочи све између. Потребно је чини-
ти стално корак по корак напред, али у
складу са могућностима које нам пру-
жају институције друштва. И реформа
ЕПС-а не може без запослених. Није ло-
гично рећи од данас се све мења, јер ако
запослени то не прихвате као правац и
не усагласе се сви социјални, економ-
ски, технолошки и политички елемен-
ти, нема те екипе која то може да спро-
веде.
А. Муслибеговић
kWh
.....
мај
2013.
9